Oslanjajuci se na svoja shvatanja on ne želi da bude pasivno konzumiran, vec želi aktivno ucestvovanje u njegovom radu. Na ovaj nacin je fantazija publike nakon njegovog prihvatanja deo njegovih umetnickih dela.

Zbog svoje slabovidosti Stefan Miler je svoje culo dodira trenirao više od vizuelno orijentisanih ljudi. Svoje apstraktne portrete i predmete opremio je zadivljujucim strukturama, oblicima i linijama koje posmatraca pozivaju na prihvatanje. Tako da apstraktne skulpture nisu orijentisane ka vizuelnom, vec ka opažajnom svetu.
Njegovi radovi podsticu ljude da upoznaju i otkriju svet iz nove perspektive.

"Ponekad sam u nedoumici da ruka nije osetljiva na lepote plastike kao oko. Trebalo bi da smatram kako se cudesna ritmicka reka linija može bolje osetiti nego videti".

Helen Keler

1992 upoznaje Stefan Miler radionicu galerije 37, zadužbine za ljude ometenog vida.
Slepi i slabovidi ljudi sastajali su se na tom mestu da bi kroz umetnicke oblike pomocu steatita bili podstaknui na kreativni razvoj i da bi sa radoznalošcu za svet prihvatili druge u svakom pogledu.
Od 1992 Stefan Miler radi u radionici galerije 37 i svojom kreativnošcu pomaže umetnicko – pedagoški rad u integracionim grupama.